IX - ЗАГАЂИВАЊЕ ВОДЕ

Презентацију је радио ученик Mилош Ковачевић, IX-1.

IX - ПРОТЕИНИ

Протеини су природни полипептиди који садрже велики број остатака аминокиселина везаних пептидним везама.

Ријеч протеин потиче од грчке ријечи "протос", што значи први елемент. Протеини су есенцијални елементи неопходни за раст и регенерацију, добро функционисање и структуру свих живих ћелија. Када једете храну која садржи протеине, сокови за варење у желуцу и цријевима крену да се луче. Они разлажу протеине у храни на основне јединице, аминокиселине. Аминокиселине се онда поново спајају да би се произвели протеини који су потребни тијелу. Зависно од тога које се аминокиселине спајају, протеински молекули стварају ензиме, хормоне, мишиће, органе и многа друга ткива у нашем организму.

Постоје двије врсте аминокиселина:

• неесенцијалне амино киселине- тијело може самостално да их произведе

• есенцијалне амино киселине- тијело не може да их произведе већ морају да се уносе храном

Постоји девет есенцијалних аминокиселина за човјека: леуцин, изолеуцин, валин, лизин, треонин, триптофан, метионин, фенилаланин и хистидин.

Поред воде, протеини су најраспрострањенији молекули у нашем тијелу. Протеини се налазе у свим ћелијама и истовремено су главна градивна компонента свих ћелија у тијелу, посебно мишића. То такође укључује све органе, косу и кожу. Поред тога протеини регулишу метаболизам, подржавају имуни систем и друге функције. Коначно, протеини су неопходни за формирање крвних ћелија.

У састав протеина улази двадесет аминокиселина.

На основу облика молекула, протеини се дијеле на влакнасте (фибриларне) и лоптасте (глобуларне). 

Влакнасти протеини су протеини косе, ноктију, мишића, коже, дакле, они су градивни протеини. 

Лоптасти протеини учествују у многим процесима у организму. Они су биокатализатори – омогућавају да се све реакције у организму дешавају при веома благим условима (температура 37⁰С). Они регулишу рад многих органа и хемијске процесе у организму, преносе кисеоник, лијекове, масти, штите организам од инфекције.

По поријеклу разликујемо протеине биљног и животињског поријекла.

Есенцијалне аминокиселине се налазе углавном у намирницама животињског поријекла. Ове врсте протеина се називају и комплетним јер углавном садрже све есенцијалне аминокиселине и могу се наћи у:

 - месу

 - пилетини

- риби

- јајима

- млијечним производима

Масне рибе (лосос, сардине, пастрмка, туна) су добри извори протеина. Имају додатну предност што поред протеина садрже и високу концентрацију масних киселина које пружају заштиту од срчаних обољења и можданог удара. Масна риба садржи и до осам пута више омега-3 и омега-6 масних киселина него мање масне рибе као што је, нпр. бакалар.

Биљни протеини садрже многе аминокиселине, али ниједан биљни извор не садржи све есенцијалне амино киселине у потпуности. 

Оваква врста протеина се налази у:                       

- махунаркама (грашак, боранија, сочиво)

- житарицама

- пасуљу

- орасима

- сјеменкама

- сојиним производима

Потребно је да комбинујете протеине биљног поријекла да би сте унијели све аминокиселине које су вашем тијелу неопходне. То може да се постигне без претјераног напора - тако што ћете да поједете пасуљ са хлебом или мусли са млијеком.

Наше тијело не може да складишти протеине као масти и угљене хидрате, па се због тога аминокиселине морају свакодневно уносити у организам храном како би градиле нове протеине у нашем организму.

Колико је протеина дневно потребно?

Можете да израчунате колико вам је дневно протеина потребно ако знате колико имате килограма. Одраслим особама је, на примјер, потребно око 0,9g протеина по килограму тежине дневно. Тако је на примјер одраслој особи од 60kg потребно 54g протеина дневно. 10-20% дневно унетих калорија треба да потиче од протеина.

IX - ДИСАХАРИДИ

Дисахариди су угљени хидрати који се хидролизом у киселој средини или уз присуство ензима разлажу на двије молекуле моносахарида.

Најпознатији дисахарид је обични конзумни шећер - сахароза, C₁₂H₂₂O₁₁. 

Хидролизом сахарозе у киселој средини настаје једна молекула глукозе и једна молекула фруктозе. 

Како сахароза нема слободну карбонилну групу, она не реагује са Фелинговим реагенсом, као ни са Толенсовим реагенсом. На основу овога можемо закључити да сахароза није редукујући шећер. 

Сахароза је бијела кристална супстанца,  слатког укуса, веома растворљива у води - због великог броја хидроксилних група.

Највише се примјењује у људској исхрани, мада се не препоручује велики унос ове супстанце, јер нема никакав значај за здравље човјека. 

На следећој фотографији ћемо видјети садржај шећера у неким напитцима, које веома често конзумирамо.

Природни инвертни шећер је МЕД. 

Како ћемо направити мед без помоћи пчела?

- Припремити 100 mL врло концентрованог раствора шећера у облику сирупа.

- Концентрованом раствору шећера додати 1g лимунске киселине и уз мијешање загријавати четрдесет до четрдесет пет минута на воденом купатилу. Добит ћемо смјесу глукозе и фруктозе.

- Да би "мед" добио одговарајућу арому у добијени сируп додајте кашичицу природног меда или један пеперминт бомбон.

Чему служи лимунска киселина у производњи умјетног меда?

За производњу умјетног меда употребљена је лимунска киселина која није штетна за здравље. Она се употребљава, јер уз помоћ лимунске киселине на повишеној температури сахароза полагано хидролизира на глукозу и фруктозу. Добијена се смјеса назива ИНВЕРТНИ ШЕЋЕР.

IX - МАСТИ И УЉА

Презентацију је радила ученица Тамара Ђукановић, IX-3.

IX - ДОМАЋИ САПУН ОД СВИЊСКЕ МАСТИ

МАТЕРИЈАЛ

- свињска маст, 250g

- дестилована вода, 83g

- натријум – хидроксид, 33g

ПРИБОР

- чаше

- стаклени штапић

- термометар

- шпиритусна лампа

- азбестна мрежица

- сталак

- вага

- калупи за сапуне

ПОСТУПАК

Маст растопити на лаганој ватри (не смије ни закипјети нити се поновно стврднути). 

У 83g дестиловане воде додати 33g натријум – хидроксида, промијешати и чекати неколико минута да дође на идеалну температуру као и маст (око 45⁰С).

НИКАДА ВОДУ НЕ ДОДАВАТИ У НАТРИЈУМ-ХИДРОКСИД, ВЕЋ НАТРИЈУМ-ХИДРОКСИД У ВОДУ.

Добијену базу спојити са масти и мијешати док се маса не згусне, улити у калупе и оставити да се стисну преко ноћи.

IX - МОНОСАХАРИДИ - ГЛУКОЗА И ФРУКТОЗА

Како изгледа реакција сребреног огледала можете погледати овдје: https://www.youtube.com/watch?v=MZHpnQRxCu4.

IX - ГЛУКОЗА

Глукоза или грожђани шећер је најраспрострањенији моносахарид у природи. Може се наћи у крви и ткиву свих сисаваца, а и у биљном свијету, најчешће грожђу, гдје се налази слободна или у саставу олигосахарида и полисахарида.

Глукоза је први пут откривена у грожђу, па из тог разлога и носи назив грожђани шећер. 

САДРЖАЈ ГЛУКОЗЕ У ВОЋУ:

КРУШКА (средње величине) - 5g

ЛУБЕНИЦА (комад) - 6g

ЈАБУКА (средње величине) - 5g

ДИЊА (половица) - 10g

ГРОЖЂЕ (шоља) - 11g

ЈАГОДЕ (двије шоље) - 6g

МАЛИНЕ (двије шоље) - 4g

БАНАНА (средње величине) - 9g

ТРЕШЊЕ (шоља)  - 8g

ГЛУКОЗА У ЧОВЈЕКОВОМ ОРГАНИЗМУ

Она је главни шећер у крви човјека који служи као најважнији извор енергије. Слатког је укуса, а неопходна је за организам, јер се приликом њене разградње у ћелијама, ослобађа велика количина енергије која је потребна за многе животне функције. 

Нормална количина глукозе у крви је од 3.9 до 6.1 mmol/l.

Како настаје шећерна болест (дијабетес)?

Када глукоза, након пробаве, доспије у крв, она се транспортује до ћелија којима је потребна енергија. Да би молекул глукозе ушао у ћелију у којој ће се разградити и ослободити енергију, неопходан му је инсулин. 

Инсулин је хормон кога излучује гуштерача или панкреас. Гуштерача је жлијезда која се налази иза желуца уз дванаестопалачно цријево (почетни дио танког цријева). Име је добила по облику који подсјећа на гуштера.

Инсулин почне да се излучује када се ниво глукозе у крви повећа. Ако нема довољно инсулина, ћелије којима је потребна енергија, не могу из крви да преузму молекуле глукозе. И на тај начин долази до шећерне болести или дијабетеса.

Пошто ћелије због мањка инсулина не могу да преузму глукозу, то доводи до тога да оне не могу да надокнаде изгубљену енергију, те цијели организам почиње да осјећа слабост и малаксалост. 

Преме томе, први знаци дијабетеса су:

-повећан осјећај жеђи

-обилније мокрење

-умор и

-постепено смањење тјелесне тежине

Типови дијабетеса

Постоје два типа шећерне болести: 

- тип 1

- тип 2

Тип 1 - настаје када жлијезда гуштерача или панкреас није способна да произведе довољну количину инсулина. Тада организам не може да преузме довољно глукозе која се налази у крви.

Болест је најчешће насљедна. Јавља се као посљедица тога да организам сопствене ћелије панкреаса доживљава као стране и почиње да их уништава (ова болест спада у тзв. аутоимуне болести).

Тип 1 је знатно ријеђи од типа 2 дијабетеса. Од типа 1 болује мање од 10% укупног броја болесника који болују од шећерне болести. Тип 1 се може појавити у било ком животном добу, а најчешће се јавља у периоду до 30 година.

Тип 1 дијабетеса се лако открива због специфичних знакова којима се манифестује, али је тежак за лијечење које се спроводи давањем инсулина у виду инјекција, узимањем инсулина кроз пумпицу или чак трансплатацијом гуштераче.

Тип 2 - настаје због повећане тјелесне тежине. Код гојазних особа, број масних ћелија је повећан и оне представљају физичку препреку уласку глукозе у ћелије којима је потребна енергија. Из тог разлога гуштерача почиње да ствара велике количине инсулина како би се савладао тај отпор. Тип 2 шећерне болести настаје због повећаног отпора при уласку глукозе у ћелије, а не због мањка инсулина у крви као код типа 1.

Са порастом тјелесне тежине, расте и отпор уласка глукозе у крви. Како би се тај отпор савладао гуштерача почиње да лучи већу количиу инсулина у крв како би се надвладао тај отпор. Међутим, до појаве болести долази тек када отпор надмаши количину инсулина који гуштерача може да произведе.

Тип 2 шећерне болести се веома тешко дијагностикује и касно открива што често оставља трајне посљедице на друге органе.

Да би спрјечили појављивање шећерне болести, потребно је:

-Умјерено се хранити. У исхрани користити житарице, поврће, витамине, антиоксидансе.

- Водити рачуна о тјелесној тежини.

- Редовно вјежбати.

- Избјегавати стресне ситуације.

Дијагноза шећерне болести

Повишене количине глукозе у крви (> 6,7 mmol/l ујутру, на празан стомак или > 11,1 mmol/l у току дана) указује на шећерну болест или дијабетес. Неопходно је извршити бар два независна мјерења како би се потврдиле повишене концентрације глукозе у крви.

IX

ЗАДАЦИ ЗА ВЈЕЖБАЊЕ

АЦИКЛИЧНА ОРГАНСКА ЈЕДИЊЕЊА СА КИСЕОНИКОМ

1. Хемијском једначином представи оксидацију 2-пропанола са благим оксидационим      средствима. Да ли се добијени производ може даље оксидовати? Прикажи то хемијском једначином.

2.  Колико је грама глукозе потребно за алкохолно врење како би се добило 10g етанола?

3. Колико грама воде је потребно додати у 250g сирћетне есенције, масеног удјела ω=0.8 да би се добио раствор масеног удјела ω=0.04?

4. Израчунај моларну масу глицерола.

5. Израчунај масу сирћетне киселине која је потребна да у рекцији са натријум-хидроксидом настане 32,8 g одговарајуће соли.

6. Колико је грама трипостотног раствора натријум – хидроксида (ω₁=3%) потребно за потпуну неутрализацију 90g сирћета (ω₂=5%)?

7. Алкохолизам је врло тешка болест зависности. Ова болест изазива озбиљна   оштећења свих унутрашњих органа, а посебно органа за варење.

Алкохолна пића се разликују по процентној концентрацији алкохола. Тако на пример, пиво је 5% раствор алкохола, вино је 12%  а ракија је 40% раствор алкохола. Израчунај колико грама чистог алкохола унесе у себе човек када попије 200g вина.

8. Доврши хемијске једначине и изједначи их:

    а) CH₃COOH  +  Na₂CO₃  →  __________ +  H₂O  +  _________

    б) CH₃CH₂CH₂OH + CH₃CH₂CH₂COOH →  _____________________________ +  H₂O

    в)  CH₃CH₂OH  +  O₂  →  ________ + __________

9. Напиши хемијске једначине оксидације 1 – хексанола, 2 – метил – 2 – пропанола и 2 – хексанола са благим оксидационим средствима (нпр. KMnO₄) и именуј производе реакције.

10. Колико грама 2-пропанола је реаговало ако је у реакцији дехидратације настало 0.3 mol пропена?

Задатак за најбоље :)

Следећи текст запиши језиком хемичара (хемијским једначинама).

Један хемичар је извршио хидратацију првог члана хомологог низа алкена. Продукт реакције је подвргао тихој оксидацији. Добијено органско једињење је такође подвргао тихој оксидацији. На тај начин је произвео органско једињење коме је, потом, додао алкохол који у молекулу има један атом угљеника.